NEĆU NIKAD
Neću više u misirnom* ruvu
Ić’ na misu, zabavu ni prelo
Sa sajtlukom u svome kožuvu,
Ni pivati bećarac kroz selo.
A niti ću upregniti vrance
U karuce, fijaker il’ kola,
Keriti se kroz rodno mistance,
Tračit dane kraj šokačkih lola.
Nikad više kroz uske sokake
Neću marvu tirati u zoru
Na utvaje*, gajeve, strnjake
A ni svirat po svojemu šoru.
Odsad neću nikad moji ljudi
Ispod neba milog zavičaja,
Gledat misec kako zvizde budi,
Jer nestade starih običaja.
Danas drugi običaji vride,
I svatko se na svakoga ljuti,
Komšije se danima ne vide,
U kućama ukućani šute.
Na ataru žita je sve manje
Kad je puno njiva zapušteno,
Sad tek gdjetko ide kopanje,
Slavonsko je selo jako uništeno.
