1.IX
Odjednom nastaje muk
tišina , samo mukla tišina.
Di je nestao onaj dragi puk,
ostaje prazna naša nizina.
Po koja suza,pozdrav na kraju,
kuferi puni raznih sudbina.
Čeznutljiv pogled još uz put daju,
ali ih vuče pusta daljina.
Ostajemo mi koji smo vikli,
na teške dane sumorne sate.
Što smo na tvrdoj zemlji ponikli,
čekati drage nek nam se vrate.
Može se može uz malo volje,
i dosta muke ostat na svome.
Nikad se nećeš osjetit bolje,
nego kad vikneš;”Voljeni dome!”
Ma ajmo svi malo po malo,
graditi mjesta puna života.
Pokazat djeci da nam je stalo,
jer nigdi nema takvih ljepota.
Mario Vinković 01.09.2019.
