Studva
Voda Studva počima svoj tok pod imenom Studvica iz niza, mlaka i bara koje su povezane sa velikom nizom zvanom Koritanj, na granici Vrbanjski i Lipovački šuma, a ona je povezana s potokom Ljubanjom koji utiče u Spačvu. .Studva tj. Studvica stvara svoje korito nešto niže od mista ( nize koja je primostita ) zvanog Čadrlja, otkale nastavlja lino teć sve širim i dubljim koritom vijugajući kroz Strošinačke šume di svojim koritom razdvaja Strošinačku od Lipovačke šumarije. Tekući dalje kroz «duboku« šumu dolazi Studvica do povisnog grada iz sređnjeg vika imenom »Zvizdan «,opasanog s dvostrukim opkopom, di se na drugom opkopu ( dubine 5- 6 metara ) još vidi propust za unilazak vode u isti. Nedaleko od ruševina Zvizdana Studvica je prigradita s « duplom ćuprijom « , tj. gati (nasipom) s dva propusta za vode Studve, koja je otale sve dublje i šira . Spomenita gat je ustvari starinska veza izmedu donjeg (posavskog) i gornjeg (bosutskog) dila Međbosuća. Gat je služila stolićima za vezu između franjevačkog samostana Alšana i puka posavskog sa stožerom Arhiđakonata i vojno – građanske vlasti u Moroviću. Zvizdan je jedan od ritki stari gradova u Međbosuću di se raspoznaju tragovi građevina zidina i stolitnog života na njem .
Nastavljajući dalje svojim sve dubljim i širim koritom Studva dolazi do mista što se zove «Dvorac« (to je danas ostatak od nikolko zgrada bivšeg državnog Jugoslavenskog lovišta ) di su nedaleko od toga mista nedavno ribolovačke udruge napravile mali izletnički centar sa nikoliko drveni zgrada. Tu na tom mistu voda pravi zavoj ili krivinu di sa druge strane počima granica sa komšinskom državom Srbijom, dok je nekad dilila samo Strošinačku od Morovićke šumarije u Sremu. Tekući tako dalje kroz sve nepristupačniju i dublju šumu ista podsića na puno sridnjevikovni sela koja su postojala na njenim obalama sve do dolaska turaka il još jedno vrime za njiove vladavine. Na drugoj strani vode (nešto dublje u šumi koja se zove Malovanci na putu koji vodi za Morović) u visini ti bivših naselja nailazi se na stari zidani most koji prisvođuje komad velike bare «Opraća« , koja nizama i strugama utiče u Studvu , most postoji još od vrimena vojne granice il možda i ranije šta se može vidit po njegovoj starosti .Studva svojim tokom u laganom spušćanju prema Moroviću kupi vode nikoliko bara i kanala te u dubokoj šumi u nju utiče i kanal Smogva . Ona se uliva u Studvu pod vinklom
(što to je veoma čudno) a svojim račvastim nepostojećim izvorom kupi vodu iz daljnji bara dovedenu do nje umjetno iskopanim kanalima. Slušajuć pučka kazivanja i oslanjajuć se i na materijalne dokaze Rimske kulture izgledno je da su tim kanalima zatim Smogvom a potom Studvom vozite rastove klade sve do Bosuta u koji se Studva uliva u Moroviću (Sremskom selu u Vojvodini) da bi iste ondak vodom Savom teglite u carski grad Mitrovicu.
Smogva je sad ujedno i granica svojom desnom obalom sa komšinskom državom dok je nekad bila samo udaljiti vodotok duboko u šumi bogata raznom ribom.Kad je rušita stara šuma uz Smogvu i ondak kopane duboke rupe za posadit topole pronađeni su dokazi o životu rimljana na tom mistu. Tekući tako dalje sve bliže Moroviću u Studvu unilazi sve više šumskih bara i oni voda koje su nikad opticale oko nikoliko stari tvrđava – gradova i crkvišta sa zgradama (crkvama) u kojima je još Bartol Kašić početkom 17. stolića prilikom svoji obilazaka ovi krajeva služio misu (službu božju). Na ulazu u samo selo Morović odma nuz livu obalu pruža se dio sela « Šokački kraj « zvani, u kojem ko i samom centru živili su sve do nedavno u velikom broju hrvati šokci (danas samo manji broj).
Tekući tako još koju stotinu metara Studva utiče u Bosut s kojim opkoljava stari Morovićki grad, kojemu se zidine još poznaju i vide. Prateć tako tok te starovirske nevelike vode nemož se otet dojmu u toj nenarušitoj iskonskoj šumi kad osluškuješ povrimeni vitar da upravo čuješ zov trublji i rogovlja sa Zvizdana koje svojim zvukom poručuju svim naseljima i morovićkoj crkvenoj , vojnoj i građanskoj gospoštiji i velikašima da na Zvizdan stiže s velikom pratnjom (svitom) kralj Matija Korvin. Brojna pratnja još se nije pravo ni smistila a već Jan Panonius laćajući se guščjeg pera umočitog u crnilo piše svoje pisme posvetite tom krajobrazu i nabujalim vodama koje su priplavile okolne šume i naselja (misleći na dolazeće turke) .Dok samo stoliće i nešto prije tim drumovima je s Lučice do Morovića jašio u kasu teklić Templarskog reda ( koji su imali svoju bogomolju , ubožnicu i kvartir za putnike kod današnje crkve sv. Luke) da između ostali velikaša Ajnarda, Gut- Keleda, i drugi obavisti i Arhiđakona Morovićkog o positi Velikog meštra reda koji ima namjeru positit i «Veliku crkvu« na obalama Bosuta (u kojoj je stolovo još Sv. Metod, saranit tu u desnom zidu crkve a ne u Velhardu u Češkoj) .
S jačom alabukom vitra koji savija grane i muti mirnu vodu možeš čuti navale turske , vrisku , palež i nestajanje udaljeni koraka franjevaca sa Lučice i Popovaca kod Soljani a glas mujezina s džamije u moroviću nagovještavaće stoliće i po niku drugu stranjsku vladavinu .Tad ti lepet krila čaplji i kanja (kobaca) dočara brzi topot Leslijeve pukovnije ,zatim ajkanje katana pod vodstvom De Kroya i Pukovnika Kyibe (koji skuplja Šokce i Slovince vične oružju za nadolazeće batalije u Bosni) i tako skoro dva desetlića minjala se ratna sreća oko Studve i bistra Bosuta. Pljuskanje stari šarana i smuđeva podsit te na pucanje iz ostraguša Serežanski dok meci fijuču oko glava razbojničke družine ajduka Stroška koji nemavši više starog neprijtelja u turčinu zametne boj s novom graničarskom vlašću od koje nedugo potom i strada. I sve tako vrime prolazi dok nedođeš podjesen i čuješ na opustilom Zvizdanu (oronilom i zasutom) riku jelena (potomaka onog osamnajsterca koji je završio svoj život pravo i časno od jednoh itca maliherskog, bosonogog starog šokca iz Strošinaca , koji mu je još i počast odo) od koje ti se učini da čuješ Jelačićevu pratnju koja mnogobrojna tutnji starim drumom u pravcu Morovića i dalje u Srem, da časni ban umiri skupi i povede graničarske pukovnije i s tog dila rvatske zemlje u pravednu borbu za narodnu stvar. I nebi dugo dok slušaš slobodan i na svojoj zemjli riku jelena koja je dolazila sa dvorca « Debrinja « nadvojvode K. und K. Monrhije Ferdinanda, navuku se tamni i kišoviti (ko poplava u vrime Panoniusovo) oblaci iz koji se spusti dažd što spali Srem i dio međbosuća , a kad prođe i ta silna oluja utišana junaštvom sinova graničarski i rane ostaše, ko nikad do sad granica dvaju svitova Studva posta.
Ivan Ćosić-Bukvin, povjesnik
