Moram pazit šta ću divanit, da me nebi njeko tužio za nanošenje duševne boli, al brusa, ko će meni platit moje duševne boli kad čujem te pisme, il moždak je bolje kazat “pesme”. Kodak ositim da nam opet prite cigulajke, koštom je to njekad pušto radio Šabac. Mešćim njeki opet traže taj radio, a sa njim i njiove zvizde, da ne spomenem kaku drugu rič.
Njeki ne mogu zaboravit ne pisme “otac je bio radnik”, “da Bog da ti zmija oči povadila”, “neće majka da zaplače kad u vojsku sina šalje”, tu pismu su najviše pivali 91. godine, ondak na pisma “nemam nigdi nikoga samo druga jednoga, s njime pijem tugu da razbijem”, i jesu razbijali, samo šta, neblak im njiov, a najbolja im je na “ne gledaj me predugo, nismo jedno za drugo, ne ruši mi dom, ubio te grom”.
Kaže mi moj kamerad, znaš Iva, ja i ne volim slušat, al volim gledit ne njiove guice. E da znaš da ću sve izdivanit tvojoj snaši, pa da vidim ondak, oš gledit il šta drugo radit, zglomotane jedan. Ajd ni meni čudo što stariji glede te guice, tijo sam kazat, slušaje te pisme, to im je ostalo iz mladosti, čudo je meni za vu našu rvacku mladež, dabogme da nisu svi taki.
Je da sam malo tumast, al znajul mame i dade šta im dica rade. Mešćim da ne znaju. Zato svitu moj, nesmimo svoju tamburu izgurivat, ni valda da smo zaboravili kako nas je ta tambura nošala i tišila dog se gruvačilo po voj našoj lipoj Slavoniji i Šokadiji. Ondak smo je voljeli, a sad, neznam šta nas je zakuturnilo i ošinilo. Ma nema ništa lipše nego zapivat bećarac, ko kast ćemo naj “Sve bi, sve bi, samo jedno nebi, nebi dao plavo za garavo”, il naj “Ej tamburo drvo javorovo, u tebi je srce draganovo”. Ma oma bi zarevo i potego sajtluk rakije uz te bećarce.
Sve Vas lipo pozdravlja Vaš bać Iva iz Županje!
