Oni su pokupili svoje nagrade, ošli doma, posidali u fotelje, a mi ostašmo sa svojim boljama. Jedna od najveći bolja koja mene tišti, a virujem i vas, dragi moji čitatelji, to je upala šlajboka. U mojem je uvik promaja, a kolkom vidim tako će i ostat, jedino što njekad podvadim ženin šlajbok, da imam za dvi, tri male.
Vi sam dana malo divanio sa našim seljacima, štundiram, valdak su malo zadovoljniji, iđe poticaj, kad no vraga, kodak sam i šilom u gicu ubo, još malo meni poravnaše leđa, ni krivom ni dužnom. Sretnem njeki dan kamerada Matu, a on pivuši: “Oj krmačo deder se oprasi, da se seljak duga otarasi.” Neblakati, sad neznam smijem li ga išta pitat, da nebi dobio po laloka. A kako ću ga i pitat kad znam da u svinjcu ima pedesetak bravaca koji su skorom doćerali dva metra žive vage, a nema je kome prodat. Ondak kažu da seljaka čeka svitlija budućnost. Brusa, kad se nama smrači čim svane. To se zove agrarna politika. Ko nam je kriv kad Šokac neće u politiku, valdak zato što kažu da je politika kurva.
Lipi moji, poklade su još nedilju dana, a ondak korizma, tako da nam neće nješta puno ni trebat, al kako živimo nama je korizma priko cile godine. Puno se divani vi dana o oprostu dugova, pa sam i ja ošo kod Mirke gostioničara da mi otpiše naj dug od pedeset mali koje sam poloko. Kad nisam dobio po labrta, spomenio mi je sve po spisku. I doma je oblačno vrime, jal malo su nam žene ljute, mešćim su se nadale kobasici, a od kobasice ostalo samo crivo. Svi ćemo mi tako nješta dobit.
Sve Vas lipo pozdravlja Vaš bać Iva iz Županje!
Piše: Iva ORŠOLIĆ
