Narod brez prošlosti je narod brez budućnosti – stara je izreka. Svi mi znamo da imamo prošlost. Al ni dosta samo znat. Tu prošlost, koja je grunt naše sadašnjosti, ali i budućnosti, treba ne samo čuvat, već je treba i njegovat.
Kad me je prije godinu dana moj nećak provozo u fijakeru mojim Štitarom, moro sam vidit da puno stari kuća više nema. Prolazeć Bunarićem pito sam mog taksistu, koji me je vožo po svim štitarskim krajevima (ulicama), ge je kuća jedne stare štitarske familije, on mi je reko: – Eno, to su ne dvi nove. U toj mojoj šetnji rodnim mi selom, moro sam s puno tuge vidit da se jako prominilo. Zno sam da su kuće, građevine, nješta šta je doduše pripadalo selu, ali da to nije sve šta se treba čuvat. Svako vrime ima svoje. Neću kast da se zbilja starinu, ko šta su štitarski ambari, lipa štitarska stara crkva i ´ne stare štitarske kuće, ne treba čuvat i njegovat. Ali po tome se Štitar ne pozna.
Šta se teško minja? Moram sam priznat, teško se minja štitarski govor. Po tom nas se pozna i rad tog je upravo naš govor no šta treba njegovat.
Ja sam prije 45 godina ošo iz Štitara. Nisam u kuferu mogo ponit puno. I nisam. Al sam u srcu ponio više neg bi stalo u deset kufera. Nisam ponio samo uspomene na lipe momačke dane. Ponio sam no šta me čini Štitarcem – naš govor.
Nisam imo puno prilika u tuđem svitu pripovidat našim štitarskim govorom. Al kad god sam imo zgodu, pripovido sam. Najviše sam pripovido s mojim Štitarom jer sam š njim svaki Božji dan. Š njim se budim, š njim idem leć. I moram priznat da sam se već bojo za taj naš štitarski govor. Va mlada đeca, koja odrastaju uz televiziju i te nove, kako se to danas kaže medije, sve manje pripovidaju štitarski. Ne krivim ja nji, svako vrime ima svoje, al mi je žao.
I rad tog sam se jako razveselio kad sam dozno da još ima, baš među tim mladima na kojima svit ostaje i kojima je taj naš lipi štitarski govor na srcu, ljudi koji ne daje da taj naš govor propade.
Štitar je oduvik bio šokačko selo, al ni nikad bilo tako veliko ko Babina Greda il kašćemo Bošnjaci, a da ne govorim o Županji, koja je, kobojage, bila grad. Možda smo ponjekad rad tog bili ljuti, a imali smo i rašta. Ta imamo mi puno tog čim se moremo ponosit. Nisu to samo dukati i zlato. I naša je ženska, al i muška narodna nošnja jako bogata. Al šta je meni uvik bilo jasno to je da smo mi bogati u srcu. Zlato ne čini čojka.
I eto, baš to bogatstvo srca naš Mato Firovi nudi svitu. Nudi nam taj naš, al zbilja naš, štitarski govor. Čito sam ja sve to šta,j´ on napiso i moram priznat da sam revo. On me vrnio u ne lipe dane moje mladosti. A šta ima ljepše od mladosti?! Zato ti, dragi Mato, od srca fala!
Ni nam dan dug život. Zato ga moramo iskoristit, da se zna da smo živili!
Iva Šarić – Baća
Ivan Šarić Baća: Narod brez prošlosti je narod bez budućnosti
