Pisat ću Vam ovaj puta
o Šantavi, Gaćancima,
i šta ima u tom zraku
u Grobljanskom mom sokaku.
Tu se šor sa šorom spaja.
Dugački su nema kraja.
Dućan mali iza čoška.
I kapela tamo stoji,
pumpa stara od nekada
skupa s njima dane broji.
Okolo su svuda njive,
povrtalje i lenije.
Čika Tuce Bušić Sajka
znala je gdje treba ići.
Kasom nekad kada prođe
prašinu je znala dići.
Bilo tamo familija
svakog soja, raznih fela.
Zvali su ih svuda tako,
čak i neka druga sela.
Čilibari i Zečevi,
Mašini i Prelini.
Borčevi i Maricini,
Đipanovi i Lipini.
Tamo zriju prve trešnje.
Grmovi su jorgovana.
Otvorene sve kapije,
a prozori na kućama
ukrašene firanglama.
I djece se narodilo.
Bez njih ništa ne bi bilo.
Neumorna čeljad mala,
gdje god kreneš
svuda bi se zaigrala.
Na Bari je bila baza.
Nađeš ju bez putokaza.
Stari autobus, koš, golovi,
igramo se tko šta voli.
Vije, žmire, ćorave babe
bili smo sretni i to za đabe.
Tračili se rođendani.
Nizali se i kirbaji.
I svatovi okićeni.
Eh veselja blago meni.
Kuvalo se granatira
i flekica sa kupusom.
Mijesile se krofne slasne,
jeli se i paprikaši.
A dvokilaš friški, vrući
od Marice pekarice
ne bi čitav stigo kući.
Bila tamo baba Roza
nama djeci dubioza.
Njena trešnja, zerzelija
bijaše nam najmilija.
Vijala nas nekom motkom,
ganjala nas sve do puta,
grdila nas jako ljuta.
Zapravo i nije bila rđava,
osim što je čuvala trešnju
ko da je neka tvrđava.
A na šoru svakog dana
sjedila bi baka Ana,
sva zgrbljena od šlinganja.
Njena ruka što izveze
rišaljea i toleda,
pa tko ide sve do groblja
sjedne malkoc i zagleda.
Komšija je bilo uvijek
oš ujutro, oš u podne,
pa predveče na ulici
divanile na klupčici
bake, snaše i gospođe
da isprate dan što prođe.
Bilo je to vrijeme
plehnati tanjura.
Lončića , kredenaca,
šifonjera i hoklica.
I udobnih otomana,
kruva s mašću i pekmeza.
Suvog mesa sa tavana.
Eto baš ovako nekada je bilo.
I ja pamtim uspomenu svaku.
To je ono što je srcu milo
u mojem malom Grobljanskom sokaku.
Vesna Hope ❤️
