Svinjari Spačvanskih šuma
Jedanput nediljno spremala se torba. Kad ukućani krenu subotom ujutru nastan radit ovo ili ono i kad svi već posidaju u kola ondak reduša zadružita za tu nedilju iznese torbu i za svinjara, a često put i čordaša, mora im se ponet nediljna „menaža“ . Sve je to zavisilo dal su obadvojica bili na stanu, većinom je „čordaš“ (ako je zadruga imala svog, a ne da je tirala marvu u seosku čordu ) bio kod kuće u selu i tiro goveda na seoske „utvajte“ i šumu, zorom, a vraćo se pridveče. „Čordaš“ je uglavnom bio sluga, koji je uziman po dogovoru na niko vrime, i to na Đurđevo se sklapala pogodba. Taj dan su se gazde i sluge nalazili u „birzcuzima“ i zajedno pili i skapali pogodbe o radu. Gazde su na taj dan za šešir zataknili tj. kitili se žagrom/koprivom. Svinjari su većma bili sami članovi zadruge, sve tamo do početaka veliki dioba kućni zadruga oko 900 – stoti, odonda su pojedine kuće počele uzimat i svinjare, „jerbot“ nisu stizali više sve „poredit“ po njiva na vrime, jer se dobrano smanjio broj „čeljadi“ u kući. Svinje su ti bile ko nika seocka gospoda, na nji se više pazilo, bolje ranilo, obilazalo se oko nji ko oko pravog blaga, il kondak su ne daj bože kake seocke „frajle“ u kolu prid „fešterajom“. A svinjari su ti bili i nikako bolje ciniti od čordaša. I šta je to čordaš moro znat spram svinjara, ništ , moro je samo znat goveda svako u glavu i pazit da na Mali il Veliki Poloja il nikoj šumskoj bari ne pojidu tamo niku otrovnu travu te se napnu od nje i nedugo potom crknu. Nije ti ni svinjarska torba bila ista ko u čordaša, i ona se malko bajo moj razlikovala. Moždak je torba od kuće i otilazila ista za obadvojicu, al kasnije, „menažu“ svinjar malko i poboljša. Ta uvik ti je bilo da krme slomi nogu, mladu krmačicu rasiče mirastac, il divljak isiče kakog neiskusnog mirastića, pa deder kolji i spremljaj, soli i zalivaj u mast a podjesen penji i na tavanac od kolebe i osuši digot koju peku, a najbolje komade šalji i zadrugarima kuć u selo. Ak se nije tako ništo trefilo jako dugo ondak plati niki krco od svinjarove ćule il ga pulini „svorcaju“ i udave, evo ti mesa. Svinjari su te kratke crne mongolice poznavali svaku u glavu, iak je bilo čopora i od nikolko stotina komada, od koji su niki bili stalno u šumi, nisu nit tirani na stan nit kući sve do svinjokolja.
Svinjar bi ujutru u ranu zoru odmak s kolebski vrato ranio puline s kakim komadom kruva ili im je napravio „poparu i krku“ od masti i starog kruva, ondak prigledo i naranio oprasite krmače, pa potlim tog poniko krme ako je bilo u „ekstraju“ bolesno, da vidi šta s njim a ondak sve druge svinje. Ovim zadnjim bi bacio po koji klip kukuruza cilog il ga slomio na polak a ako je još zelen, onda bi sicko nikim starim sikiricama il bradvama izvučenim ispod kolebske nadstrešice na manje komade, to je bilo taman tolko „da pribiju gladu leđa“, što se reklo. Potlim tog bi i sam malko „čalabrcnio“ nikake čorbe il pojio kako pečeno jajce pa ajd otvaraj kapijicu na vrljika kraj šume i pušćaj svinje napolje. Mlogo put ne bi svinjar imo kad nit torbu s jilom pribacit priko leđa a već bi moro puckat puline na kake stare (po deset- petnaest godina ) krmače koje su pravile nered i tukle sve oko sebe il su povele sve svinje u drugom pravcu od planiranog za taj dan. Ak su kerovi bili dobri bilo je lako, samo daj zapovid i oni znaju šta triba napravit a ti samo polako nogu prid nogu i gledi oko sebe. Pulin pa često put i dva nji, znali su svako krme „u glavu“ i odmak kad svinjar poimence vikne na koje išli bi „komice k njemu“ da ga vrate u čopor. Stare krmače su većinom imale imena :Klopa, Zeca, Matora, Gara, Gicara, Njorloša itd., i one su vodile čopor. Svinjari su bili i najbolji poznavatelji šume, svaki dan su oni visili u njoj. Svaki je svinjar pravi imo svoj „rovaš“ po kom je zno svoje svinje a one su njeg znale po tom kak ji vabi. Kod jednog je rovaš bio odsičen komadić livog uveta, kod drugog desnog, kod trećeg zarez na uvetu ili čak dva i tri i svi su imali drugčije. Drugčije su i dozivali svinje ako se izgube u šumi il ođu daleko za pašom il žirom. I kad par put viknu, oj, oj, il pak gico, gico, il matoru predvodnicu, aj Klopa, Klopa i evo ti cilog čopora u trku samo izviru iz šikare i kupe se oko svinjara na jilo ak je šta dono od kolebe.
Ta take rane nije skorom nit tribalo. Šta će ti kukuruzi (samo su tribali za krmače dojilje s malim prascima) kad ti je šuma oko tebe a posebno stari rastici ko Boljkovo i Sočna bila čista obrasla travom a žira bogo moj sve se žuti ispod rastova, podjesen. I tako u proliće kad se svinje sa stana puste il doriraju iz sela nastan, pa odmak u šumu, trave u izobilju, gljista, „mrmonjaka kolko oš“, a stare krmače „vade madu“ ispod stari rastova te samo tiraj i puckaj puline da ji vraćaju u čopor. Od greda priko ogredaka pa nizama i barama, s čoporima koje su vodile stare krmače, rovašite na ovaj il onaj način i pripoznatljive već svim svinjarima uokolo od Podgajaca do Bošnjaka. Privaljivali su tako svinjari lazine i šikare, po kojima prođoše i njiovi didaci, a i „askurđeli“ koji su se pod na brzinu sklepanim nadstrešnicama postojećim već desetlićima sastajali i počimali davno poznate priče. Poniki od nji spominjali su i svog didaka, koji se u čuvanju čopora krajem 1850-ti našo oči u oči s gladnim „kurjakom“. Dok su se vjerni bundaši, madari i bojke priplašito stiskali svinjaru uz nogu, a ovaj je ispod kabanice vadio nu kapslaru da zaštiti sebe i čopor od gladnog kurjaka. Usput mrmljajući sebi u bradu: “neblak ti tvoj, za tvoju kožu dobit ću pet forinti”. O starim krmačama, domaćim crnim, čuda su se pričala, o tome kako su znale zaštitit’ prasce, nasrnit na čeljade, zatim isić mladog mirasca (i učestvovat u uništavanju dokaza posli razračunavanja pijani svinjara) te stat na branilo prid gladnim „kurjakom“. I kak je vrime odlazilo svinjari su sve češće zavrtali glavu te pogledali u stare rastove tražeći žir na njiovim granama. Ta bilo ga je u izobilju. Svi su sa zebnjom isčekivali Ilino, al ne zbog kirbaja u Rajevom selu, već oćel grmit na taj svetac. Eh, ako grmi ne valja žir će bit šupalj i pospadat će prije reda a od tovljenja i debljanja svinja od ono malo šta će ujesen spast s rastova nije bilo bilo govora. Ondak je godina bila mršava. Al bajo moj kad urodi, ta svi su veseli, pisma se šumom ori, svinjari zbijaju šale i jačaju se navlačeć se „priko motke“, uticavaju il izrađuju kaku drvenariju da „ubiju dosadu“ kad ostanu spavat kod čopora po noći. A ondak samo vidiš, vatra vam, vatra tam, ta peku se komadi slanine one ko safun od ti naši mangulica ili što stari rekoše „mongolica“ i mast se cidi na skale kruva nabite na ražnjeve ko i slanina, dok se tu njađe i po koji komad kobasice, al ne baš često. Svaki je čopor bio nedaleko oko kake kaljuge s vodom puvajuć i dodišuć od silnog pojidenog žira, te iđuć na vodu svako malo. Već zorom čepor je kreto do najbližeg rasta pod kojeg je noćas jesenski vitar otreso a žir se žuti ispod ko mali dukati. I deder svinjar ajd nanovo polako korak po korak uživajuć u blagodatima šume i razmišljjuć o tom kak će dobit nove opanke ili špenzle od prodaje.
Nisu ti samo oni lunjali po šumama nak ko bez veze, što no bi stari kazali „zadigo glavu i nevidi ništ prid sobom“. Bilo je često da u selo svinjar ili govedar po povratku iz šume sa žirovanja pošalje glas svojim zadrugarima koji su uvijek imali niku „kapslaru“ (pušku) pri ruki, (pa kaka bi to šokačka pravoužitnička familija bila bez puške jedne ili dvije u kući) ili svom dobrom „drusi“ da je na Nikoljačić prosiki blizu bare Jos ili u Sočnoj nešto dalje osmotrio jelena „garonju“ tj. onog crnog „starovirskog bušana“ domaćeg s parošcima debljine ruke. Ali nije samo taj jelen viđen od jednog svinjara ta vidilo je njega nji nikolo, jer dosta se ljudi u ta vremena „muvalo“ u šumi, te su još poniki javili svojima ili sami „tandžare „ u ruke i daj su u potragu. Eh, tada bi nastajala „strka“ za koju bi ako jelen „spade“ pa i na samoj bari Opraći u morovićkim šumama saznavali iz svoji izvora i žandari koji su ritko kad uspivali uvatit „raubšicere“. I tak ti je to išlo s kolina na kolino. Znalo se već di koja zadruga i u kom dilu šume žirujre i ima svoj svinjac,te često kolebu s bunarom. Svinjari su ti često ko mladi momčići bili tuntle/neiskusni i samo gledali i slušali šta im gazda zadruge zapovida kak rade.
Al nisu ti svi svinjari bili sveci, ta daleko od tog. Znali su oni i te kako bit „prifrigani“ pa puno put nisu nit plaćali žirovinu za koju su bili od kuće zadužiti. „I tako samo što je svinjar Mata naranio zadnji nikolko krmača i prsce njiove, te za dlaku da nije potegnio dasku iz procipa u čapu stanarskog plota koji je gledo u šumu i ispustio svinje te potiro pulina za njima i sam se laganim korakom uputio kroz stolitno rašće, kad ti ko iz ne bruva odnikud se stvori glavom i bradom fešter Šandor Devan. Mata lagano skine ruku s tačke koju je već povlačio, te skine šešir onako šeretski više reda radi da pozdravi feštera, dok je u sebi mislio: koji njega neblak posla na stan ovako rano ujutru. A fešter kondak je zno šta Mata misli pozdravi nikako polak nemecki polak ugarski, i reče: znate vi svinjari, zaboravili, žirovnicu calen bite, niste, niste. Auuuuuuuuu, pomisli Mata, za dlaku, samo da sam povuko dasku i cili čopor ode u šumu pod rastove , nji jedno pedesetak komada i eto ti pedesetak forinti globe, a on novce od žirovine spisko niku noć u bircuzu kod Stanića na Banofu. E, pa sad kad je sve tak lipo prošlo pomisli Mata, idem večeras u selo, najprije kod moje druge pridveče, naić kroz barču, ostavit njoj koju forintu, sama je, a troje dice oko nje, čovek joj poginio na Galiciji, a ona me uvik pri takim nailascima noćnim razveseli i ulipša život stanarski. Ondak, potlim polak noći otić malo kod Mudrovčića u bircuz, tam svira Damina banda. Tribaš malo bit i viđen međ svitom, popit koju, pa ondak nak negleduš iz šlajboka zagrabit one priostale forinte i turit ji u bugariju, ta nek i ti mandovi nikog jarca zarade. A i nek se po selu priča, da je noćas svinjar Mata tarabanio nak lagano sremski. I ondak zorom nak još malkoc mamuran pravac odma priko kod čivuta Borovica da s njim u četiri oka dogovori da mu proda no nazime, ter da mu ovaj oma da novce za njeg da mož u fešteraju kod čiča Adama Jerkovog na blagajni platit žirovnicu. Potlim sveg tog triba otić kuć međ zadrugare a prije tog naić kod Singera kupit curama iz zadruge svileni bombona. I tak kak je planiro, Mata sve i obavi. I koliko god da je potrošio tu noć opet nije ošlo pedeset i više forinti kolko bi ga koštala globa za ne platitu žirovnicu, što je sve podmirilo jedno nazime prodano i zaklano koju noć kasnije za trgovca Borovica. „
Pod jesen bi dolazili nakupci kod kuće domaćina te kupovali po stotinjak komada svinja. Preži konje i vozi na stan, ovi bi lipo izabrali debele bravce ugovorili utovar „na štaciji“ u marvene vagone,dali kaparu a svinjari u dogovoriti dan dotirali svinje na rampu i vagonirali ter ostali na štaciji gledeć „za cugom“ u kom se vozio gazda kuće i to pravac u Peštu. Ej, a to je sad druga priča. Ta nije samo jedan gazda vagoniro svinje taj dan u Peštu. Ma bajo moj bilo i je na desetke. A kad nakupci isplate svinje ondak su po nji dvojicu trojicu vodili u nike otmjene birtije, dok su gazde spremljali veći tal novaca u kesicu zavezanu na špagu oko vrata, a jedan „tal“ ostavljali za „taraban“. Ta često bi i taj tal bio malo kolko su im odneli „mandovi na egedama“ i dame sumnjivog morala. Tak da su čopori znali bit i pripoloviti. To je bilo samo poniki godina tak. Al kad naiđe kuga, ondak svinjar samo pribaci pletnjaru priko ramena a čordaš ćulu na pleća i ajd kuć bez i jedne glave prid sobom tirajuć. I štaš, deder opet „zapotavljaj“ i nanovo tiraj do kakog čopora. Puno je taki svinjski čopora pomoglo na desetke kuća u Vrbanji i Šokadiji . A sad se urotili odnedavno novo-evropljani i biznismeni razni, da unište običaje, zdravu ranu našu i zatru tradiciju našu staru od koje se stolićima živilo , Šokačku , Sremsku i oće da nestane i svinja i svinjara.
Ivan Ćosić, Bukvin. Povjesnik, publicist
