Iđe dido priko bašče kući,
gledeć nebo sto gromova skine.
Nikad dido nije bio ljući,
sazrile su jabučice,nestalo slanine.
Gleda dido jabučicu,
“di si bila prije?”
Pa otpije iz sajtluka,
dva prsta rakije.
Jabučicu narizuje,
i dobro posoli.
Jabučica on kazuje,
masnog kruva voli.
To je hrana Bogom dana,
neznaš šta je dosta,
Samo kad je lipo slana,
za posli ne osta.
Najeo se dido stari,
pomalo se brine.
nezna kako da postavi,
bar tablu slanine.
Naš je dido kao i svi,
morao ostarit.
Ovo dvoje nikad ni,
jadan mogo sparit.
Mario Vinković 13.08.2020
