OTUŽNI SNOVI
Probudih se iz otužnih snova,
Brišem znojem orošeno čelo,
Sanjah kuću urušena krova,
Zgašen kamin, svoje rodno selo.
Gledam u snu starinske ambare,
Jezivi su bez ječma i žita,
Zapuštene seoske bunare,
Jer u mistu nema mladog svita.
Sav se stresam i osićam zimu,
Njedra drhte, a suza ih vlaži
Zato skidoh sa duvara* primu,
Da me barem zericu osnaži.
Svirao bih, al’ zbilja se bojim,
Nije lipo, vrime je korizme,
Što ću reći pred ljudima svojim?
Grdit će me, zbog bisa i pizme*.
Što god bude, zasvirat ću malo,
Samo toliko da ublažim tugu,
Kome god se ne bude dopalo,
Može, nek mi – izrazi porugu.
*duvar-zid
*pizma-zavidnost
