Opet žena na me kao luda viče
Sa štapom u ruci brzo mi se primiče
Pa me pita ona: Zašto vraže stari,
Stalno pišeš neke bezobrazne stvari
Sa kojim se naša mlađarija kvari?
Zato, vidim, moram postat malo bolji
Da ugodim svojoj goropadnoj nevolji,
Zbog toga ću kradom ispijati sajtluke,
Bataliti priče, a i bećarluke.
Neću odsad lutati, niti smjeti više
Pisati vam o tome što se meni piše,
No, ipak ću nekada, ali malko tiše,
Pričati vam nasamo što sam doživio,
Kuda sam glavinj’o i što kome skrivio.
I sad ću vam nešto ipak morat kazati,
Jer znam da me nećete vi njojzi izdati
Moram vam predočit jednu finu zgodu
U kojoj sam zbilja imao ugodu:
Živahni djed
Hodao sam, zvirl’o po pašnjaku
Marvu čuvo, malko je napas’o,
A čim spazih novce u pršnjaku
U bircuz sam žureći zabas’o
Kad primjetih gdje sam se zatek’o,
Umalo mi srce nije stalo,
Čak sam skoro od stida utek’o,
Al’ kasnije sve mi se sviđalo.
Zalut’o sam među nepoštene,
Šćućurene uza samu binu,
Ostavili na njivama žene,
Došli gledat golu curetinu.
Na bini se mlada cura tresla,
Drmala se zanosno u struku,
K’o da čamac preko Save vesla
I pružala prema meni ruku.
Ja kulturan, zbog kulture, reda,
Njojzi dadoh par stotina kuna,
Nek upamti bećarinu djeda,
Te na njega za štošta računa.
