Komšija mi došo, kast’ mi nešto ima,
Zbog toga smo sili ispod starog trima
I on će mi odma: “Već nam ide zima,
A iz puno odžaka ne vidi se dima.
U mnogim se kućama ni svitlo ne pali
Niti vatra loži, kamini su propali,
Jer su kuće prazne, ukućani nestali,
Ljudi su za poslom u svit odlutali.”
Slušajući priču, bio sam se smrknuo,
Dofatio sajtluk, par gutljaja srknuo,
Izvadio duvan, pa cigaru sfrknuo,
Potom, radi šibica, u kujnu trknuo.
Kada sam se vratio gost mi tiho reče:
“Slavonijom nevolja za nevoljom teče,
Odsvakud je gaze, pritišću i gnječe,
Nezahvalnu gospodu njena bol ne peče.
Oduvik su kod nas bili puni ambari,
Cili Balkan ranili ovi naši atari,
A sada, zbog kruva, moj druškane stari
Slavonska se čeljad tuđinom klatari.
Gospoda nas muči, uvik prema propisu,
Znaš da siti gladnima virovali nisu,
Ee morat ću prestati dok nisam u bisu,
Dosta je divana, vrime je za misu.”
