Kućo moja, kućo stara!

Kuće kao i čovek imaju svoj vik trajanja; rađaju se žive i umiru.
Kad bi nam mogle ispričati ove stare kuće što su sve vidile, što se događalo u njima i oko njih, koliko je čeljadi kroz njih prošlo, koliko se rodilo, što se sve događalo između četiri zida?
Mnoge tajne one kriju i ćute i promatraju ovaj novi svit.
Kroz pendžere neko pogleda i danas, ali na šoru uglavnom nema nitko.
Pod njihovim krovovima bilo je uvik mista, bile one velike ili male.
Uvik nas je privlačio miris iz ‘kujne’, a posebno drugačiji i još finiji miris iz sobe, tamo di se spavalo i di se sanjalo.
Pogled s pendžera, posebno s oni pridnji u pridnjoj sobi imali su čari koje su privlačile žene i cure da provire i nekog čekaju i nešto vide. Druge možda starije su bile po cilo vrime, kad su slobodne, posebno nediljom posli podne na pendžeru jer nije bilo bolje predstave za radoznale oči već kad svit ide na misu, kad mladež šeta šorom, kad u veče momci pivaju uzduž šora skraja na kraj. Treba se vidit ko s kim šeta i ko koga vodi u sokačić.
Poneki momak kriomice zastane onda podvuče glavu pod malo podignuti kapak i dugo, dugo divane … Kad bi samo pendžeri znali reći o tom šaputanju ispod kapaka napola otvoreni puno lipi stvari bi čuli.
Pročelja kuća su uvik bila lipo uredita i okrečena. Tražili su se majstori koji su znali bolje, sa lipšim figurama izrađivat ‘front’ koji je privlačio poglede na kuću bila ona mala ili velika. A posebno na nekoga ko je na pendžeru. Na njima su skoro uvik bili i muškatlovi ili asparage.
Bolji su bili i praktičniji niži pendžeri jer:
” Visok pendžer, a ja cura mala, pa ne mogu dokučit bećara”.

Soljani 1364