Divan o starovirskim jilima Slavonije i Srema

Divan  o starovirskim jilima Slavonije i Srema

   Poštovani da je naša Slavonija, Baranja i Srem te šire područje nastanito šokcima i drugim naselitim svitom neprisušni izvor za otkrivanje davno nestali tradicijski „adeta“ tog svita poznato je još od vrimena učenog Katančića. S vrimenom je to naslidno baštinjenje razni običaja iz društvenog života naši pređa pomalo nestajalo, dok je onaj „tal“ tog nasliđa koje se zadržalo s vrimenom proglasit staromodnim i zaostalim u vrimenima social-komunističkog malograđanskog mentaliteta. S toga je i nemali broj našeg svita podložan takom uticaju (a mlogi i pod svojevrsnim pritiskom onodobne vlasti) napustio svoje pradidovske stečevine i okrenio se novim kulturnim (često put i silom nametnitim) uticajima i vridnostima te iste privatio na uštrb svoje kulture i naroda. Onaj „tal“ isti koji je osto tvrdokoran u tračenju i življenju svoji stolitni tečevina uspio je sačuvat jedan dio baštine za svoje potomke koje sad to nasliđe već koje desetliće promiču te „ametice“ pridobivaju sve nove i nove čuvare i promicatelje pa i istraživače naše zaboravljene i zatomljene baštine. Jedan tal te baštine jest i naš šokački jilovnik i priprava jila iz protekli vrimenima. 

      Cinit baštinici vrsni sladokusaca, ljubitelji starovirski dobri zalogaja, ter i oni koji će istom to postat, čitajuć ove redke sigurno će jedan dobar „tal“ vas zapitat se, pa koja bi se to i kaka priča o ovom ovdi bezvrimenskom Slavonsko-Sremskom, Šokačkom domaćem i seljačkom jilovniku mogla ispričat. Ta kako i nebi mogla, ima tu jila koja su stara stolića i stolića i nisu se nikad minjala, a ima ji i koja su s protokom vrimena malo se i prominila al uvik ostala ukusna i u pamćenju „reduša“ i „poreduša“ te obožavana od članova zadruge, obitelji il gospode koja je „prodefilirala“ kroz ovu našu ravnicu, a i danas su na cini i falita ko ukusna i dobra.

    Nemož  se otet sićanju na nigdašnje snižne i ljute zime kad se uz slaninu, čvarke, krvavicu il niki vele „divenica“, uz još samo malo tanke kobasice (nije bilo je za najist se, čuvala se za posebne zgode i to po parče samo) i kruv velik ko „uborak“ ispečen u vanjskoj peći zajedno s lepinjama, izvozila čuvena i cinita naša Spačvanska rastovina (a borami u krizna vrimena samo kruv s mašćom i crvenom paprikom posutom gore jio se). Ako je „partija“ kirijaša bila dalje od kuće zno se skuvat i gra „al više posni, samo da ugrije criva“. 

    Kod kuće je za trajanje ti i taki opaki zima bio na „menaži“ kiseli kupus (a i on nije stigo baš tako davno ovdi) s malo mesa il često put nimalo, pa ondak popržit na tavici s malo masti a u korizmi kad se nije jilo masno poslužit samo s malo „zejtina“ i paprike, koju su stari metali skorom u svako jilo. Ondak gra, zapržit il nezapržit, pa je tu i tam koji didak stari grencer  volio i „papulu“ od gra. Mišaš ti po tom velikom tučanom loncu i misliš, izvadit ćeš komad kakog mesa a ono samo noge, komadi ušesa (dok se nije počelo kuvat lučenje) il kaka globura skinita iz odžaka iz crne kujne iznad ognjišta. Misliš najist ćeš se poslim onog malo ološog tankog „fruštuka“ di nisi pravo nit „labrcnio“, a i štaš, žganjci, vaki naki, većinom s mlikom, il ampren čorba s kruvom il nedaj bože s kojim jajcom u njoj, a stariji svit udara po „krki“ sve se guši, pravitoj od starog kruva i malo masti. Druga je priča kad se vozila torina/đubre, ej ondak je za fruštuk kuvarica na „astal“ iznila lepinju „frišku“, pa slanine „blek“ dobar, masne safunjare od crni svinja, al zdrave i ukusne, pa sira, rakije, moždak i jednu mesnjaču/kulinovu seku, jer se tribalo najist za taki težak poso. Al ondak opet za večeru na „siniji“ il „astalu“ nađe se ono šta je ostalo od ručka, a to je bio većinom pileći paprikaš il riđe guščji. Tu su najviše „fasovala“  dica. Za nji je bilo šta dovate, te su mame same morale nastojat podilit im koji bolji komad od jila. Lipo je bilo ti dana ako se kuvalo il misilo tisto, ono je zasito pa se mož najist dobrano. Sve do korizme još nikako, al oni četrdeset dana to je bila loša „košta“. Samo nike čorbe s utrtim simenima (ta disu ji samo izmišljali) tu i tam koje jajce, simenjače i rizanci s makom, tačci s tvrdim šljiovim pekmezom (ako je donešeno brašna s „vatrenke“)  al je bilo zato puno ribe. Niki su volili pečenu, pa u običnoj čorbi pa ondak fiš paprikaš ljut da ti usta „bride“, te „štuku u mundiru“ (tak su nigdašnji graničari pekli ribu, cilu i neočistitu) taj se iznajido ti dana, ko nije bio ljubitelj ribe, osto  bi „furtom“ gladan.  Svitu moj, jedvak se čeko uskrs da se krene „mrsit“. Ta kulin manji, komadeška slanine, pleće, tanka il debela kobasica/mesnjača, jezik, ondak luk mladi, rakija i sir, ma dićeš bolje od tog. Meso iz „odžaka“ već skorom suvo a sad i kuvano, a posebno kulin, koji se i nije mogo osušit do ti uskrsni dana, pa se moro skuvat da bude fin i sočam. Bilo je kuća i „familija“ i siromašni, koji su znali u šali kazat „evo zadnju kost smo na Mladi Uskrs bacili kroz „pendžer“. Taki sve suvo meso pojidu do prolića. Kad proliće pukne, krene se po njiva radit, tu se nije škrtarilo, jel  ondak je počinjo težak poso. Kujna je odma ti dana bila bolja. Tista se pravilo do mile volje, gulaši i paprikaši ljuti i manje ljuti i to skorom u svakim kućama, lovci  ako i je bilo u zadrugama, samo donose, malo ove lovine, malo one, samo čuješ s prolića di se po stanova čuju „tandžare“, duplonke il jednocivke, pa starije graničare podsiti na vrime kad su ratovali kojegdi i pravili sami sebi „menažu“ tj. jilo, samo od brašna i to naprosto samlitog, vode i malo soli, to su zvali „grenadir marš“ il „grencer marš“ a sad im kuvarica to jilo  pravi pod imenom „granatir“, te su znali katst „ma dije ona bila neblak joj njezin ljubim kad se to jilo u marš koloni na Italiji“.

   Često put se kuć nije nit išlo s njive, kuvalo se po stanova. Daj ondak s livada niki trava (kiseljaka) pa još kojekaki drugi (maslačka) pravi salate, tribalo se unit  u tilo i druge nike rane „kažu to su niki vitamini“, jilo se meda i saća, a ondak poniki put niko „šilježe“ kod ovaca zaostane, lošo izgleda, (često put i pravo lipo janje) ajd s njim ozemlju i ded pravi čobanac. Često put se moralo o tom prid domaćinom kuće i ćutat, jer je svako otranito „živinče“ prodat se moglo u Kovaru, a kasniji godina i u Brčki na pijaci. Dani su letili s kopanjem kukuruza, košnjom livada i kupljenjem sina, te svoženjem diteline, a radenici postajali sve koščatiji i željni odmora i pravog jila. Za to vrime kod kuće il riđe na stanu kljukaju se guske (a od pilića još nit traga da se napravi kaki gulaščić il ispeče pod poklopcom) sad će vršidba samo što nije. I ondak počme, najprije košenje (ranu/jilo si moro u to vruće litono doba u kaku rupu metnit pa na nju nametat nakosite diteline i malo nakvasite da se sačuva za ručak), nem ić kuć il nastan, jilo se pod kolima, ej, još ak je niko dono iz sela ladnog kiselog mlika u ćupu il fini još vrući listarića/listića to je bila čast. I dođe vršaj. Ondak se skidalo ono meso što je ostalo u odžaku, pa rakije ladne, sira, digot ko i koju „bečku“ piva ponudi, al je gra i guščji paprikaš ta dva miseca u srpnju i kolovozu privlado. Samo se po selu divanilo ko je bolje pogostio „mobu“ na vršaju i čiji je paprikaš bio bolji. Mili bože naroda množina, mašine samo brekću i jedva se čeka da se vozi na meljavu/vatrenku u mlin il u suvaru pod žrvanj, da se prave niki lipi kolači od bilog brašna (cvajera) suvi il utrti u masti, pa kiflice, bukte/masnice il štrudle sa šljivama il jabukama i pite razne. Velika Gospa samo što nije, u kući se već ispituje dicu koja čuvaju živad imal koje živinče već za klat. Triba ić u „prašancionu“ gospi u Šumanovce,  Jud il Tekije, il bliža svetišta. Ti dana „plaćaju“danak tek prispile mlade koke i pokoji pito. Od kokošje supe one masne samo se oblizuje, dok batci i zabatci se pohuju i peku te spremljaju za put, da se ima šta prigrist ti dana na svetištu.

      Jesen je tu, dođe a nisi se pravo ni okrenio. Opet se kujna i kuvanje pomalo minja, i nikako te promine ukućanima i „pašu“. Svatovi, kirbaji, pokoji „zavit kuće“ i sve to opet uz jilo i piće, te ponike i fine kolače, od koji se počela u boljim šokačkim i zanatlijskim kućama isticat „doboš torta“, a bila je na glasu ko i danas. Služi se sarma, ponigdi umotana u list od vinove loze a ponigdi u listove ranije nakiseliti kupusni glavica. Pravi zalogaj, samo je s astala nestajala iz puni zdila, a još ak je bila i s malo suvog mesa kuvana „ ta prste olizuješ“. U boljim kućama služi se supa i kuvano meso s krompirom i sosovima raznim, dok ponajviše od jabučica/paradajza (odavno se uzgajo ovdi kod nas al se ritko il nikako jio, služio je za ukras sve dok nisu prvi „grencersko pravoužitnički“ sinovi počeli vraćat se kućama sa visoki škola u Beču, Gracu i Zagrebu) ondak idu „šnicle“ većinom od zviradi (o čem se nije baš glasno divanilo, posebno prid dicom) i na kraju svega toga jila pečeni „brav“ od jedno pedesetak i dobrano više kila. Ta kako prase to se nije peklo. I tako dan za danom u berbu kukuruza i sičenje kukuružnjaka „bora mi“ često put na masnom kruvu a  svinjokolja se jedva čekala. Već je sve iz odžaka i „špajzeva“ ter ono zalito u masti ko komadi kobasice i pečene svinjetine u manjim kačicama manje-više bilo pojideno još za vrime branja kukuruza i sičenja kukuružnjaka i samo se čeko prvi snig potlim branja kukuruza da svinjokolji krenu. Mili bože kojeg li veselja. Snig pada, zima, a fruštuk još zamraka, sa starim kulinom kojeg se „šeca“ nudi se moba,dok dica zarana skaču po avliji. I tako ide sve redom, kaki poso taka i čast.  Ponigdi u nikim kućama i ručak. Ej moj brajko, pravi gusti gulaš od svinjske glave mastan da sve curi po bradi i otarliše se rukavom uz guc dva šiljera, da bi poslim  „moba“ isprobavala željno prve čvarke i krofne s velikom „ramflom“. Reduše viču:  „ostavi kobasica tanki, za ispeć, a jedna zetu oko vrata, jer on je taj dan bio glavni majstor (sve do dolaska Švaba i privaćanja njiovog načina rada) zatim da se odvoji i mesa za sarmu. Nadiva se i već je mrak, pisma se ori uz uzrečicu „kulin se dije vino se pije“a ponajviše one domoljubne. „Smok“ se pažljivo sprema jer triba izdržat ukućanima što duže kroz godinu, i soli u kačice u podrumima, di se još drži rakija, vino i turšija pravita od raznog voća. Dani su božića. Radosti čestitanju i obilaženju najmiliji nikad kraja u toj nedilji dana. Kuvaju se bolja jila, peku u bolji kolači a tu su već i nika modernija, kuvarice pripisuju jedna od druge  recopise za cešpajze i melnšpajze, uvodi se i niki red kuvanja priko Božićni svetaca. Stariji  svit gunđa i neodustaje od lipe debele pure il purana za Božić, na čeg su od davnina naučili, a nit mlađim nije loša ta starovirska rana, koja osta do današnji dana  na ponikim  našim astalima.                                                                                       

   Ivan   Ćosić, Bukvin. Povjesnik, publicist, Vrbanja