Mljevenje žitarica za prehranu stanovništa prije industrijske revolucije i pojave parnoga stroja u Slavoniji obavljalo se na riječnim vodenicama i seoskim, općinskim „ suvarama“ te manjim djelom na tzv. „vodenicama potočarama“.
Suvare su bili mlinovi na konjski pogon dok su se vodenice potočare gradile pregrađivanjem manjih vodotoka, no zbog malog protoka i ograničene količine vode nisu mogle dugo raditi. Najefikasnije su bile vodenice na velikim rijekama Dunavu, Savi i Dravi. Postavlajle su se na najbrži dio riječnoga toka kako bi najbolje mogle iskoristiti snaga vode, rijeka je bila trajan i besplatan izvor energije za pokretanje vodeničkog kola.Vodenicu gradi nekoliko obitelji ili zadruga prvenstveno za svoje potrebe. Kada bi „ ketuši “ zadovoljili svoje potrebe vodenica je mogla vršiti usluge mljevenja uz nadoknadu ( novac ili „ ušur “ – naturalno plaćanje u brašnu )
No, riječne vodenice imale su i svojih nedostataka;
– nisu mogle raditi tijekom zime i visokog vodostaja zbog opasnosti od leda i drveća koje je voda nosila
– bile su relativno složene i skupe za gradnju i održavanje
– zbog tešeke upravljivosti zahtjevale su veliki broj ljudi za manevriranje
– preko zime sklanjane su u obalne iskope, zimovališta tzv. “brodiće” a to je bio veliki pothvat.
– često su se događale nesreće u kojima su se vodenice potapale a uglavnom su tako i skončavale.
– pristup vodenici bio je moguć samo čamcem, dakle žitarice i brašno moralo se pretovarati.
– rad na Savi dakle na samoj granici sa Turskom Bosnom podrazumjevao je poseban nadzor i regulaciju zbog šverca, prebjega i mogućega prenosa zaraznih bolesti ( do 1878.g.) a pojavom parobrodskog prometa postale su smetnja plovidbi ( od 1838.g. ).
Sa svima poteškoćama oko rada vodenice ljudi su se hvatali u koštac jer jednostavno, do pojave parnom stroja, nije bilo drugoga, boljega rješenja. To je bila sudbina ljudi toga vremena.
Vodenice su se još dugo koristile, posljednja štitarska vodenica prestala je raditi ( potopila se ) sredinom pedesetih godina prošlog stoljeća – više od 100 godina nakon prvog paromlina.
U jeku žetve davne 1846. godine proradio je prvi paromlin u Hrvatskoj. Za to je zaslužan građanin Vinkovaca, Anton Treyer koji je na imanju grofa Eltza u Korođu u pogon pustio to, za ono vrijeme , čudo od tehnike i označio početak novog doba.
Puk je novi industrijski mlin nazvao “vatrenka”. Iz mlinskog pogona neprestano je sukljao dim od vatre čija je toplina, preko pare, pogonila mlin. Novi mlin na parni pogon dobio je naš, domaći naziv a ne, kao u slučaju parobroda, kada je u puko prihvaćen iskrivljeni njemački naziv “damšit”. Nešto kasnije koristio se i učeniji naziv “umjetni mlin”, aludirajući kako su valda jedino vodenice “pravi” mlinovi.
Zanimljivo je što cijeli mlinski pogon nije uvezen nego je izrađen kod nas, u Osijeku, u radionicama tvornice šećera u Čepinu. Tehnički detalja o mlinu nema – recimo način mljevenja, – samo je istaknuta snaga parnog stroja od 6 KS.
Paromlin je u mnogome olakšao i ubrzao postupak mljevenja žitarica i bio je dostupan svima. Mogao je raditi dan i noć . S vremenom je gotovo svako veće mjesto imalo paromlin. Uslugu mjeljevenja ( pučki “meljave”) plaćala se ili se mlinu ostavljao dio brašna u postotku, tzv. “ušur” oko 10 ili više postotaka. Postupak zamjene žitarica za brašno pučki se zvao “pajglovanje” – “Idem pajglovat na vatrenku”. Pajglovalo se i sa suncokretom za “biljno maslo”. Sjemenke su nošene u uljaru u Vinkovce a usluga cjeđenja plaćala se novčano ili se ostavljao ušur.
Vijest o izgradnji prvog paromlina u Hrvatskoj donosi zagrebački list Agramer Zeitung od 21.07.1846. godina a kratku vijest donosi i bečki list Der Wanderer od 03.08.1846.godine.
Agramer Zeitung
Hrvatska i Slavonija.
Iz Vinkovaca nam javljaju o prvom parnom mlinu izgrađenom u Hrvatskoj i Slavoniji: Mnogi izumi modernog doba, koliko god težili javnoj korisnosti, često su postali monopol bogatih aristokrata jer zahtijevaju financijska sredstva; stoga ostaje zasluga kada se izum isproba u manjem opsegu i pokaže njegova praktična primjena. Takva zasluga pripada vinkovačkom građaninu Antonu Treyeru, koji je u Korođu na imanju grofa Elza izgradio parni mlin od 6 konjskih snaga, koji izaziva interes jednostavno zato što je prvi takve vrste u Hrvatskoj i Slavoniji. — Izvrstan stroj, kojeg je izradio strojar E. Lieber iz Osijeka, proizveden je u radionici šećerane gospodina V. Mayera u Čepinu. Parni mlinovi ovog tipa dostupni su i onima s ograničenim financijskim sredstvima i mogu biti prilično profitabilni, posebno tamo gdje cijene goriva nisu previsoke, pa bi bilo poželjno ponoviti Treyerov pothvat.
Der Wanderer
Pokrajinske vijesti
U Vinkovcima je izgrađen prvi parni mlin u Hrvatskoj i Slavoniji.
Izvorni tekst:
Agramer Zeitung, Zagreb, 21.07.1846.
Kroatien und Slawonien.
Aus Vinkovce wird uns über die erste in Kroatien und Slawonien erbaute Dampfmühle berichtet: Viele Erfindungen der Neuzeit, so sehr sie auch die Gemeinnützigkeit anstreben, sind oft darum ein Monopol der Geldaristokraten geworden, weil sie Geldmittel erfordern; es bleibt somit immerhin ein Verdienst, wenn eine Erfindung in kleinerem Maßstabe versucht und deren Benützung als anwendbar faktisch dargethan wird. Ein solches Verdienst gebührt dem Vinkovczer Bürger Anton Treyer, der zu Korodje auf der gräflich Elz’schen Herrschaft eine Dampfmühle von 6 Pferdekraft errichtet, welche schon dadurch an Interesse gewinnt, weil sie die erste
dieser Art in Kroatien und Slawonien ist.— Die vorzügliche Maschinerie vom Hrn. Maschinisten E. Lieber aus ist Essek, in der Zuckerfabrik-Werkstätte des Hrn. V.Mayer in Čepin verfertigt. Dampfmühlen dieser Art sind auch geringeren Geldkrästen zugänglich und können sich dort besonders, wo das Brennmateriale nicht zu hoch im Preise steht, recht gut rentiren, daher es wünschenswerth wäre, den
Versuch des Hrn. Treyer nachzuahmen.
Der Wanderer, Wien, 03.08.1846.
Provinzial-zeitung.
In Vinkovce wurde die erfte Dampfmühle in Croatien und Slavonien
erbaut.
Mato Dominković, rujan 2025.
